Љиљана Вукотић . Моји Есеји

Увод : Да ли осећате срам некада ? Тај стид због туђе грешке , Неко је нешто страшно учинио , Свесно с пуно мржње , у овом есеју пишем о томе . Главни део : Савршена слика искривљеног лика . Разби се у том огледалу ,тој пројекцији , на милион ситних комадића , да ли се тај ентитет за то покајао ? Нипошто ! Како неко ко савести нема може да се каје ? Не може , не жели и неће , и то је поражавајуће , некада се питам да ли такве креатуре знају , да ли су сввесне у ком су Миленијуму , али и веку , изгледа да нису ,јер такви даље од свог носа ништа не виде . Закључак : Шта чинити са таквима ?  Научила сам од првог дана , да их заобилазим у пуном  луку , не зато што сам  налик њима ,не !  Већ само желим да сачуувам , мир који они нажалост , нису упознали , нити  желе да га икада сретну , јер за њих је то понижење . 

Увод : Живимо некада споро и брзо , не заустављамо се , бар тако мислимо , међутим , то је велика варка , нешто што нас истовремено и лаже и теши , ми смо на пролазном путу , овај есеј је посвећен њој . Главни део : Замислите свој живот да стоји , да се не мења ; не тече као река , на велику жалост , то је велика фикција , зашто тежимо нечему неживом ;мртвом , а не идемо ка ономе што је живо , вуче нас велика грешка које нисмо ни свесни , идемо и то свесно ка амбису , док падамо тек тада се сетимо , али све бива касно . Закључак : Очи су нам се навикле на мрак , тумарамо по њему , ударамо у  нешто чега доле више нема , а ми мислимо да су то зидови , нису , и они су пролазни , баш као све , баш као и сви ми .