Љиљана Вукотић . Моји Есеји

Увод : Некада смо се радовали , имали осећај за све . То је било лепо време ; живот ; песма ; смех , и шта се то десило у међувремену међу нас ? може се рећи и у нас саме , променили смо се , због кога ? чега ? све због гордости ,о  њој овај есеј говори . Главни део : Давно смо имали пријатеље . Ишли једни код других , ,,цветале"су руже , с временом нажалост , ту је сада ,,трње", ко је то постао такав ? Људи наравно , ,,вешају"носеве , не виде Вас , све се променило , у најгорем облику , смислу речи , настала је туга . Закључак : Та туга ће богу хвала нестати . Али оно што у себи носе ,,гордељивци", нажалост неће никада , нисам песимистичке природе богу хвала , али ипак имам очи и све видим . Чувајмо се свих оних који нам  говоре ,,лепе"речи , ту је разочарење , и ту треба направити широки круг , и наставити даље зарад нашег добра .  

Увод : Да ли се нечега сетите ? Размишљате о свему , али ипак постоји још нешто , о успоменама мислите , то је и тема овог есеја . Главни део : Постоје разлике , и то велике јер ми морамо да живимо живот , смисао свега је тај део нас , променљиви или не , битно је да се сећамо баш свега . Закључак : Снови су у нама . Некада их оживљавамо , нашом жељом , или против исте воље , ипак негујмо све што је ту , вратимо филм уназад , зауставимо га где желимо , вратимо слике које не бришемо , већ га брижно и нежно чувајмо до краја живота .