Љиљана Вукотић . Моји Есеји

Увод : Рођени смо као свесна бића . Али , размислите да ли смо остали такви ? Нажалост , не јер идемо у глупост , Што је и тема овог есеја . Главни део : Некада смо користили мозак . Све се променило , Избегавају се књиге , "Ризнице знања" као добробит човеку , Међутим , незнање се поштује , Што је то поражавајуће . Закључак : Живимо у нади када ћемо бити ко стари . Само нам треба времена , Шта нам је тада потребно ? Стрпљење које нажалост немамо , Али , надајмо се да ћемо се изборити за њега . 

Увод : Да ли сте се икада питали какав је живот без страха ? О томе често размишљам , али замислити ...Тешко , Против њега је потребна јака борба , Зато , овај есеј и говори о њему . Главни део : Ушли смо дубоко у лето . Колико год некоме оно било лепо , Мени заиста није , јер постоје разлози , У зиму када све мирује , "природа спава", Покривена дебелим белим покривачем , Тада сам сасвим мирна , Али сада , нисам уопште , Криве су фобије . Закључак : Високе температуре . Немогућност спавања , Вечити умор ,то ми не треба , Али оно што гамиже , И све што је активно сада , То ми утерује зебњу у кости , Борићу се , и изборити ,  То не може бити јаче од мене , Зато се свим снагама изборимо заједно . 

Увод : Можда сте некада приметили нешто чудно ? Посебно код људи , Такве особе су безкрупулозне , Уједно то је простаклук , Што је и тема овог есеја . Главни део : Живи сам пример и сведок . Свих тих нељуди који за образ не знају , Кроз живот сам нажалост долазила у контакт са таквима , Али , шта мислите , шта је ту чудно ? На сваком месту где сам живела , и где сада живим , Ти "створови " су исти , Да ли је то судбина ? Закључак : Постоји нешто што се не може описати . Заиста је тако ,идемо даље , Шта ћемо чинити са бестијалним ? Најпаметније по свију нас је следеће , Само се тихо окренути и без речи отићи , Једино ћемо их тако победити . 

Увод : Као свесна и комуникативна бића , Ма колико тежили ка савршенству  Ми то нажалост нисмо , Размишљајући о томе стварамо несаницу , Што је уједно и тема овог есеја . Главни део : Зашто то себи чинимо ? Да ли због тога што не знамо да се опустимо ? Све су могућности укључене , Зато , ради нас покушајмо све , Да би нам било боље , Да бисмо сањали . Закључак : Кроз снове било које врсте , Мозак се одмара ,  Убрзани темпо живота то не дозвољава , Бива нам мучно и тешко , Ипак са позитивним мислима можемо све , како је рекао Отац Тадеј Витовнички "Какве су ти мисли , такав ти је живот " , Зато , мењајмо се и биће све у реду . 

Увод :  Овај есеј ће бити доста другачији од других . Због чега је то тако ? Детаљно ћу објаснити , Личне је природе ; уједно и болне , Започињем , ако желите читајте га . Мој отац Илија Јован Вукотић . Рођен је 02.08.1955 године , У Косаничкој рачи , Куршумлија , Са 12 година остаје без оца који умире од леукемије ,млад , На мог оца остаје цело домаћинство , Иако је имао мајку Мирославу , И сестре Миладију и Слободанку , живот га није мазио . После женидбе са мојом мајком . Селе се за Београд , Запошљава се у фабрику "21 мај", Ту је радио мало ,потом је  Прешао у обданиште "Изворчић", где је радио као домар до 1984-те године . Исте године сели се на Видиковац , где се запошљава као домар у  вртићу "Душко Радовић". Радио је све послове , Био је водоинсталатер , Међутим нису га поштовали , Патио је у себи . Године су пролазиле , и 2018-те године му је откривен редак вид саркома , Ишао је на терапије , "Колеге" су му загорчавале живот . Тешко болес...

Увод : Некада смо се смејали . Живели и животе , Све се променило , Шта се то десило ? Тест живота што је и тема есеја . Главни део : Још на рођењу нам је записано . Судбина . Добра или лоша , Нажалост , наша је , Више нема радости , Само патња; бол и сузе , Докле то тако ,знамо ли ? Не ! На нашу штету . Закључак : Ипак , на дну сваке кутије је нада . Потрудимо се да дођемо до ње , На паметан и мудар начин , Биће нам много боље , Само верујмо у себе , Тако ћемо проћи испит .