ЕСЕЈ О ЛАЖНОЈ НАДИ .
Увод : Живот је непредвидив .
А то је заиста истина ,
међутим овде нећу писати ;
ни говорити о томе , већ
о лажној нади од стране људи ,
који су ми скоро ушли у живот ,
и овај есеј ће причати ; и писати о томе .
Главни део : Нико ко није у мојој кожи ,
не може знати како се осећам и кроз
шта све пролазим ? А зашто ?
Зато што нема више људи ,
или их има али су и те
како сумњичави и то
без разлога .Да ли ме
то вређа ? Наравно ,
жалосно је што се
не могу променити ,
можда с временом ?
Закључак : Желим да верујем у то .
Али ...Увек постоји то "али" ,
и докле ће оно трајати ?
Не знам , чекам .
Навикла сам се на то ,
али се нисам и нећу
навићи на лаж и
лажне људе , и
зато ако имате такве ,
идите што даље од њих ,
јер ће вам бити боље .
ЖИВА ИСТИНА .
ОдговориИзбриши