( 22 )



Увод : Сви ми сањамо , али некада 

и живот може да нам постане кошмар ,

што је и тема овог есеја чију ћу тему 

покушати да разрадим .


Главни део : У тихој ноћи ; без врућине 

ми се будимо окупани у зноју ,да ли смо 

сањали и шта смо то сањали ? 

Нисмо ништа страшно сањали ;

само имамо кошмаре од (не) људи ,

којима смо већ дуже време окружене .

Шта они то чине нама ?

Врше константну психичку тортуру над нама

и дан и ноћ , без престанка , неко треба да 

стави прст на чело , и да се дубоко замисли ;

али и размисли да ли је то у реду ?

Не ! Није у реду ; нити ће икада бити у реду ,

јер су "непоправљиви".

Да ли их треба више помињати ? Не ! Никада више !


Закључак : Једног дана ћу добити мир ,

у којем ћу "одморити своје мисли" ,а 

да ли ћу се икада сетити оваквих који су овде ?

Не! Нећу јер не желим ; желим само мир који 

ми је сада далеко , али једног дана ће ми уз Божју помоћ ,

и Ако Бог да , он бити близу , зато мирно и стрпљиво чекам 

тај велики дан . Амин Боже Дај ! 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

О ЕГОИЗМУ

О ЖЕЉИ И ВОЉИ

О ИЗДАЈИ