ЕСЕЈ О СРАМОТИ КОЈЕ НЕМА .


Увод: Одувек сам знала 

за стид ; да се зацрвеним ,

и то је било нормално доба ,

али данас тога више нема ,

код неких је срамота умрла ,

овом темом ћу покушати да

разрадим есеј који пишем .


Као мала била сам 

срамежљива , као 

и данас , живот ме 

је тиме научио ,

међутим , како

су се времена 

мењала , видела 

сам код других ,

одсуство тог осећаја ;

моралног кодекса ,

што ме је ражалостило .


Након великог броја 

селидби , сретала 

сам доста људи ,

али без морала 

и части , то 

ме је ужасавало ,

али највише ме 

је разочарало 

ово место где

смо тренутно .


На овом месту .

Сви су исти ,

посебно 

породица повише 

нас која нам не да 

живота од како смо

дошле овде пре 3 године ,

дан-ноћ ,нас муче ;

шиканирају и слично ,

срамоте немају уопште ,

као ни Бога у себи ,

мисле да су недодирљиви ,

да ли су заиста ?


Закључак : Нису наравно ,

осим одсуства срама ,

имају присуство 

велике гордости ,

од које се јежим ,

знам да их не 

могу ни победити ,

ни променити ;

али знам ко то 

може и хоће ,

а то је Господ Бог .

Зато , када имате 

проблем овакав 

какав ми имамо ,

само се уздајте у

Господа Бога , и 

тек онда ће све 

ствари доћи на 

своје место . 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

О ЕГОИЗМУ

О ЖЕЉИ И ВОЉИ

О ИЗДАЈИ