ЕСЕЈ О СРАМОТИ КОЈЕ НЕМА .
Увод: Одувек сам знала
за стид ; да се зацрвеним ,
и то је било нормално доба ,
али данас тога више нема ,
код неких је срамота умрла ,
овом темом ћу покушати да
разрадим есеј који пишем .
Као мала била сам
срамежљива , као
и данас , живот ме
је тиме научио ,
међутим , како
су се времена
мењала , видела
сам код других ,
одсуство тог осећаја ;
моралног кодекса ,
што ме је ражалостило .
Након великог броја
селидби , сретала
сам доста људи ,
али без морала
и части , то
ме је ужасавало ,
али највише ме
је разочарало
ово место где
смо тренутно .
На овом месту .
Сви су исти ,
посебно
породица повише
нас која нам не да
живота од како смо
дошле овде пре 3 године ,
дан-ноћ ,нас муче ;
шиканирају и слично ,
срамоте немају уопште ,
као ни Бога у себи ,
мисле да су недодирљиви ,
да ли су заиста ?
Закључак : Нису наравно ,
осим одсуства срама ,
имају присуство
велике гордости ,
од које се јежим ,
знам да их не
могу ни победити ,
ни променити ;
али знам ко то
може и хоће ,
а то је Господ Бог .
Зато , када имате
проблем овакав
какав ми имамо ,
само се уздајте у
Господа Бога , и
тек онда ће све
ствари доћи на
своје место .
ОВО ЈЕ МОЈЕ ИСКУСТВО И ЖИВА ИСТИНА .
ОдговориИзбриши